U tom stanju konfuzije kada bi logicno rasudjivanje bilo svedeno na minimum a emocije pustene da svom silom divljaju i razaraju i ono malo stabilnosti koja mi je preostala, utehu bih nalazila samo u zagrljaju mladje sestre koja bi me tim jednim pokretom podsetila da nisam sama sta god da se desi.
Odlomak iz pismenog zadatka, decembar 2013.
Postoje dve vrste samoće.
Samoća kada nema nikoga u tvojoj blizini, i samoća kada si okružen ljudima ali se i dalje osećaš kao da si sam na svetu. Prva izaziva samo ogromnu potrebu za razgovorom, naboj negativne energije zbog nedostatka socijalnosti. A druga, druga prouzrokuje prazninu koja se teško opisuje rečima. To nije ni bol, nije ni melem. Čudna mešavina ništavila sa pritiskom na grudima koji otežava disanje. Svi oko tebe pričaju i smeju se a tvoj fokus se gubi u besmislenoj tački na zidu. Nema to veze sa asocijalnošću. To je prosto stanje iz kog ne možeš da izađeš tek tako. Neki to povezuju sa depresijom ali za depresiju je neophodan bar neki mali događaj da te pomeri iz ravnoteže. Usamljenost nailazi neočekivano, bez ikakvog povoda i prolazi isto tako kao što je i došla. Za sobom ne ostavlja nikakve posledice, samo ostaje u sećanju taj osećaj praznine, a on vrlo često boli više nego svaki fizički bol.